Заједно

ЗА БОЉЕ СУТРА НЕ ГУБИМО НАДУ

БУДИТЕ ПЛЕМЕНИТИ У НАШЕМ ГРАДУ

СТАНИТЕ С НАМА, НА НАШУ СТРАНУ

УЧИНИТЕ ДА ЗАБОРАВИМО НА НАШУ МАНУ

Ове једноставне, срачне, искреношћу анђеоских дечијих душа изречене и на прозорско стакло НВО “Нова шанса у Новоме“ излепљене речи подстицај су да људско биће буде човек. То,између осталог, подстиче на размишљање како се некоме може помоћи. Начина је пуно а свима је заједничко ЗАЈЕДНО! Само сви заједно, свако са свог аспекта, у оквиру својих могућности,са срцем на длану можемо помоћи једни другима. Није новост да једноставно равнодушно пролазимо поред особа са инвалидитетом најчешће мислећи да је то судбина и сличне глупости. Није новост ни то да велики број особа са инвалидитетом, којима су пружени услови за школовање, образовањем и способностима далеко надмашују вршњаке без инвалидитета. Није новост, иако се о томе углавном ћути, да се родитељи тешко мире са чињеницом да њихово чедо има проблем. Тада проблем постаје све већи. 

Тешко је о томе говорити али се једноставно мора. Страшна је истина да велики број особа са инвалидитетом породице сместе у специјализоване установе и једноставно их не посећују. Посвећивање сталне медијске пажње особама са инвалидитетом знатно би допринело упознавању јавности са њиховим проблемима и потребама и било подстицај за решавање тих проблема.  Има и овде, код неких људи, дилема с обзиром да постоје разне врсте инвалидитета. Дилеме постоје и везано за, забога, упознавање јавности са особама са инвалидитетом. Ово је једноставно област о којој се мора јасно и гласно говорити јер смо сви ми подједнако љуска бића са подједнаким људским правима. Непознаница су нам врсте инвалидитета, непознаница су нам потребе породица које имају такве чланове, непознаница су нам потребе самих инвалидних особа, непознаница су нам њихова права, непознаница нам је како се таква питања решавају у свету, непознаница нам је ко нам и како може помоћи… Непознаница је доста и не треба их се стидети али их треба обелоданити. Морамо се отворити према особама са инвалидитетом и према јавности. Морамо показати једни другима шта све знамо и умемо, како да најбоље искористимо потенцијале младих људи, морамо се изборити за инклузивно образовање, морамо се изборити за парче плавог неба особа са инвалидитетом. Представљањем јавности долазиће до размене искустава родитеља, до дружења деце, до мотивације младих да раде и усавршавају се. Много је више потенцијала код деце са инвалидитетом него што се замислити може. Недавно сам у „Новој шанси у Новоме“ питала децу шта би волели да прочитају у некој новини. То су основци и средњошколци са разним врстама инвалидитета и , као и сва деца на свету, разним погледима на школу од, како то данас модерно кажу, „смарања“ до солидног савладавања градива. Обасули су ме темама: од компјутера,  забавних страница, прича из живота, о кућним љубимцима до музике и свега што интересује сву децу света њихових година. Јавност то мора да зна. Према неким проценама број деце која се рађају са инвалидитетом сваке године се у нашој земљи повећава за 10%.  Обавеза заједнице је велика а како су медији спона између догађаја и јавности њихова је улога у свему овоме огромна. Теме су бројне и неисцрпне- од обавезних контрола трудноће,  изласка из породилишта преко обданишта до школских клупа и студентских амфитеатара, улица са баријерама, недостатка помагала, значаја помагала и паса водича који су нечије очи, уши, рука и надасве пријатељи… Емисије би се, као на Радио Херцег Новом већ седам година,  низале али их треба почети. То је обавеза свих медија. Мора се осмислити план и предочити медијским кућама у Црној Гори. Један од предавача у Школи за права особа са инвалидитетом рече да му је Комански Мост променио живот.Од када је јавност упозната са проблемима у овој установи дошло је до промена на боље. Осим тога, једна од полазница Школе коју је организовала „Еквиста“ је запослена у Команском Мосту својом вољом и племенитошћу жели да допринесе својој професионалности. Жели бољитак особама о којима брине.  Једноставно се не зна истина о таквим установама а то је обавеза медија. Једном се забележи догађај и на томе се стане. Ми смо новинари, додуше и нажалост, углавном постали тезгари па нам је важнији од теме хонорар. Медији морају имати стратегију праћења области које се односе на особе са инвалидитетом. Рађање особа са инвалидитетом спречава се праћењем трудноће. О томе се у нашој јавности слабо зна. Како препознати да ли беба има неки проблем такође је непознаница за већину мајки. Како и на који начин дете са инвалидитетом социјализовати и приближити вршњацима, такође је тема о којој се слабо говори. Стара пословица каже да је пријатељ човек који нас држи за руку а додирује наше срце. 

Тако је и са редовним школовањем особа са инвалидитетом којима је најзначајнија школа дружење са вршњацима. Дружења вршњака, пријатељства која деца склапају, несташлуци, смех и сузе или, како се то данас каже, инклузија, нема цену. Колико о томе јавност зна и колико су родитељи у могућности да се изборе са тим ?! И овде је улога медија велика. Најчешће особе са инвалидитетом којима се да шанса да уче не само да  стигну до виших школа и факултета него и постану врсни стручњаци. Зар то нису теме за новинаре! Осим тога, смемо ли заборавити све оне који слове као лица са инвалидитетом а који су својојом стручношћу и племенитошћу оставили дубок траг. Смемо ли заборавити руке слепих физиотерапеута које, са више осећаја него друге, додиром преточеним у терапију многа лица спасише од инвалидитета! Смемо ли заборавити оне који никада нису видели како изгледа нота али их, на било ком инструменту, одсвирају са највише слуха! Смемо ли дозволити да се неко поиграва са таквим људима?!?! Не!Не!Не! 

Зато, само ЗАЈЕДНО можемо представити све оно што особе са инвалидитетом могу али и оно што не могу да раде. Само ЗАЈЕДНО можемо се изборити за права која им се често ускраћују из незнања и небриге. Само ЗАЈЕДНО сви ћемо се осећати као људи.

Душко Радовић нам је давно упутио један савет:“ Проверите да ли сте заиста добри. Помозите ономе који вам не може узвратити“.

                                                          Драгана Зечевић-Плавански

                                                                      Новинар

17. 05. 2012.

Херцег Нови

Leave a Comment

Your email address will not be published.