ZA BOLJE SUTRA NE GUBIMO NADU
BUDITE PLEMENITI U NAŠEM GRADU
STANITE S NAMA, NA NAŠU STRANU
UČINITE DA ZABORAVIMO NA NAŠU MANU
Ove jednostavne, sračne, iskrenošću anđeoskih dečijih duša izrečene i na prozorsko staklo NVO “Nova šansa u Novome“ izlepljene reči podsticaj su da ljudsko biće bude čovek. To,između ostalog, podstiče na razmišljanje kako se nekome može pomoći. Načina je puno a svima je zajedničko ZAJEDNO! Samo svi zajedno, svako sa svog aspekta, u okviru svojih mogućnosti,sa srcem na dlanu možemo pomoći jedni drugima. Nije novost da jednostavno ravnodušno prolazimo pored osoba sa invaliditetom najčešće misleći da je to sudbina i slične gluposti. Nije novost ni to da veliki broj osoba sa invaliditetom, kojima su pruženi uslovi za školovanje, obrazovanjem i sposobnostima daleko nadmašuju vršnjake bez invaliditeta. Nije novost, iako se o tome uglavnom ćuti, da se roditelji teško mire sa činjenicom da njihovo čedo ima problem. Tada problem postaje sve veći.
Teško je o tome govoriti ali se jednostavno mora. Strašna je istina da veliki broj osoba sa invaliditetom porodice smeste u specijalizovane ustanove i jednostavno ih ne posećuju. Posvećivanje stalne medijske pažnje osobama sa invaliditetom znatno bi doprinelo upoznavanju javnosti sa njihovim problemima i potrebama i bilo podsticaj za rešavanje tih problema. Ima i ovde, kod nekih ljudi, dilema s obzirom da postoje razne vrste invaliditeta. Dileme postoje i vezano za, zaboga, upoznavanje javnosti sa osobama sa invaliditetom. Ovo je jednostavno oblast o kojoj se mora jasno i glasno govoriti jer smo svi mi podjednako ljuska bića sa podjednakim ljudskim pravima. Nepoznanica su nam vrste invaliditeta, nepoznanica su nam potrebe porodica koje imaju takve članove, nepoznanica su nam potrebe samih invalidnih osoba, nepoznanica su nam njihova prava, nepoznanica nam je kako se takva pitanja rešavaju u svetu, nepoznanica nam je ko nam i kako može pomoći… Nepoznanica je dosta i ne treba ih se stideti ali ih treba obelodaniti. Moramo se otvoriti prema osobama sa invaliditetom i prema javnosti. Moramo pokazati jedni drugima šta sve znamo i umemo, kako da najbolje iskoristimo potencijale mladih ljudi, moramo se izboriti za inkluzivno obrazovanje, moramo se izboriti za parče plavog neba osoba sa invaliditetom. Predstavljanjem javnosti dolaziće do razmene iskustava roditelja, do druženja dece, do motivacije mladih da rade i usavršavaju se. Mnogo je više potencijala kod dece sa invaliditetom nego što se zamisliti može. Nedavno sam u „Novoj šansi u Novome“ pitala decu šta bi voleli da pročitaju u nekoj novini. To su osnovci i srednjoškolci sa raznim vrstama invaliditeta i , kao i sva deca na svetu, raznim pogledima na školu od, kako to danas moderno kažu, „smaranja“ do solidnog savladavanja gradiva. Obasuli su me temama: od kompjutera, zabavnih stranica, priča iz života, o kućnim ljubimcima do muzike i svega što interesuje svu decu sveta njihovih godina. Javnost to mora da zna. Prema nekim procenama broj dece koja se rađaju sa invaliditetom svake godine se u našoj zemlji povećava za 10%. Obaveza zajednice je velika a kako su mediji spona između događaja i javnosti njihova je uloga u svemu ovome ogromna. Teme su brojne i neiscrpne- od obaveznih kontrola trudnoće, izlaska iz porodilišta preko obdaništa do školskih klupa i studentskih amfiteatara, ulica sa barijerama, nedostatka pomagala, značaja pomagala i pasa vodiča koji su nečije oči, uši, ruka i nadasve prijatelji… Emisije bi se, kao na Radio Herceg Novom već sedam godina, nizale ali ih treba početi. To je obaveza svih medija. Mora se osmisliti plan i predočiti medijskim kućama u Crnoj Gori. Jedan od predavača u Školi za prava osoba sa invaliditetom reče da mu je Komanski Most promenio život.Od kada je javnost upoznata sa problemima u ovoj ustanovi došlo je do promena na bolje. Osim toga, jedna od polaznica Škole koju je organizovala „Ekvista“ je zaposlena u Komanskom Mostu svojom voljom i plemenitošću želi da doprinese svojoj profesionalnosti. Želi boljitak osobama o kojima brine. Jednostavno se ne zna istina o takvim ustanovama a to je obaveza medija. Jednom se zabeleži događaj i na tome se stane. Mi smo novinari, doduše i nažalost, uglavnom postali tezgari pa nam je važniji od teme honorar. Mediji moraju imati strategiju praćenja oblasti koje se odnose na osobe sa invaliditetom. Rađanje osoba sa invaliditetom sprečava se praćenjem trudnoće. O tome se u našoj javnosti slabo zna. Kako prepoznati da li beba ima neki problem takođe je nepoznanica za većinu majki. Kako i na koji način dete sa invaliditetom socijalizovati i približiti vršnjacima, takođe je tema o kojoj se slabo govori. Stara poslovica kaže da je prijatelj čovek koji nas drži za ruku a dodiruje naše srce.
Tako je i sa redovnim školovanjem osoba sa invaliditetom kojima je najznačajnija škola druženje sa vršnjacima. Druženja vršnjaka, prijateljstva koja deca sklapaju, nestašluci, smeh i suze ili, kako se to danas kaže, inkluzija, nema cenu. Koliko o tome javnost zna i koliko su roditelji u mogućnosti da se izbore sa tim ?! I ovde je uloga medija velika. Najčešće osobe sa invaliditetom kojima se da šansa da uče ne samo da stignu do viših škola i fakulteta nego i postanu vrsni stručnjaci. Zar to nisu teme za novinare! Osim toga, smemo li zaboraviti sve one koji slove kao lica sa invaliditetom a koji su svojojom stručnošću i plemenitošću ostavili dubok trag. Smemo li zaboraviti ruke slepih fizioterapeuta koje, sa više osećaja nego druge, dodirom pretočenim u terapiju mnoga lica spasiše od invaliditeta! Smemo li zaboraviti one koji nikada nisu videli kako izgleda nota ali ih, na bilo kom instrumentu, odsviraju sa najviše sluha! Smemo li dozvoliti da se neko poigrava sa takvim ljudima?!?! Ne!Ne!Ne!
Zato, samo ZAJEDNO možemo predstaviti sve ono što osobe sa invaliditetom mogu ali i ono što ne mogu da rade. Samo ZAJEDNO možemo se izboriti za prava koja im se često uskraćuju iz neznanja i nebrige. Samo ZAJEDNO svi ćemo se osećati kao ljudi.
Duško Radović nam je davno uputio jedan savet:“ Proverite da li ste zaista dobri. Pomozite onome koji vam ne može uzvratiti“.
Dragana Zečević-Plavanski
Novinar
17. 05. 2012.
Herceg Novi