Драги моји

У Вујаклијином речнику нема речи БЛОГ. На Интернету изгугловах да је реч настала од енглеских речи Web и Log и значи нешто као интернет дневник. Оно као- напиши нешто па ће читати кога занима. Није важан ни простор ни време. Кога интересује наћи ће.
Е, мени је шансу за овај интернет дневник дала Весна. Пошто ме је, као новинара, увек опомињала да не дужим сада је рекла да могу да пишем шта хоћу и колико хоћу. То је редовно радила када сам о њој писала. Наравно да је нисам слушала. Имам своје место на сајту „Нове шансе у Новом“. На сајту младога света који сада, Богу хвала, самостално корача кроз живот. Зато желим да се у овом првом писанију подсетим првих корака у Новој шанси. Са зебњом се кренуло, али и са великом одлучношћу мајке да помогне свом детету. Дакле, препрекама се рекло МРШ (на марш). Нећу садa о томе како се дошло до пројеката. Како се уопште разабрало шта су то пројекти. Одакле они! Молила сам Бога да ме научи како да некако тој деци будем од користи. Најпре ми је тешко пало када видим сву ту дечицу са неким проблемима. Једном сам се и заплакала. Онда ме једна мајка, моја пријатељица, „ошамарила реченицом“. Једноставно ми је рекла: „Не плачи. Помози.“ Почело се са радионицама и игрицама. Цртали смо, бојили, певали, играли се… Нова шанса је отворила врата за сву децу и то не само из Новога. Родитељи су на почетку стидљиво доводили своју децу. И деца нису била навикнута на већа друштва. У њиховим животима се све водило по неком редоследу.

Сећам се једне маме која је, када смо јој рекли да слободно остави Филипа и врати се за два сата, рекла да не зна где ће са собом јер се никада толико од њега није одвајала од када га је родила и да не зна шта ће да ради без њега и то читава два сата. А Филип је већ ишао у школу. После тога је Филип сам терао своју маму да иде јер он има своје обавезе на радионици. Сећам се Николе који никако није желео да се прикључи  деци. Сви смо се трудили да га уведемо у игру, али без успеха. Онда је Весна надувала балоне, сви смо почели да скачемо и Никола нам се, сав радостан и озарен, придружио. Сваки наредни Николин долазак био је, и остао, са осмехом. Ана је дошла из Дома. Слабо је чула. Апаратић је био слаб. Зато је слабије и изговарала речи. Весна јој је обезбедила нови апарат, дружења на радионицама повећала су комуникацију, тако да наша Ана данас потпуно нормално комуницира. Нова шанса је решила проблем и једне маме која ми је, када сам јој честитала што је њена Маја завршила основну школи, са сетом рекла: “Како ћемо сад славити рођендане?“ У Новој шанси се славе сви рођендани. И сви су нам важни. И сви се заједно радујемо и веселимо. Искрено. Онако како то само деца знају.

Ова НВО је формирана због Саше. Весна је, упркос свим површним и песимистичним прогнозама лекара, од свога сина извукла оно најбоље и оно што њему највише одговара. Он не прича пуно. Од животиња највише воли пингвине. Компјутерски програми су за њега играрија. Некако се чини да није много заинтересован, а све одрађује брзином муње. Компјутери су његов свет. Е, тај Саша, тај ћутљиви момак, учинио је да се, први пут у својој скоро четири деценије дугој новинарској каријери, збуним и не укључим диктафом. Држала сам неке радионице које сам сама осмислила, уз Божију помоћ. Једном приликом сам их питала шта
би урадили када би имали доста новца. Одговори су се углавном сводили на то да би себи купили понешто. Једну ипо реченицу очекивала сам од Саше. И преварила сам се. Рекао је да би отворио штампарију у којој би се запослило још младих људи (тада је почела са радом прва дигитална штампарија у ЦГ у којој су радила наша  деца из Нове шансе, са Сашом као мајстором за дизајн), да би купио машине на којима се лако ради и нема пуно отпада, да би дао новац да се направе лекови за све болести
да ниједно дете не буде болесно и да сви буду срећни, да би ставио филтере на димњаке фабрика како се природа не би загађивала и да би птице могле слободно да лете испод плавог неба, да би заштито животиње и пустио их да слободно живе… Толико је лепих ствари Саша испричао да смо га сви слушали. Ја сам била збуњена и одушевљена.  И Весна је била збуњена јер он никада пуно не говори. А Саша нам одржа лекцију о племенитости. Ево, срећна сам и поносна и док ово пишем. А прошло је од тада више од деценије. Генијалци пуни несебичне љубави. Оплемењују свет и треба им у свим срединама дати шансу. Они ће и те како знати да је искористе и одрже још по коју лекцију о људскости и одговорности.

Воли вас,

Драгана

Ps:

Мене су деца из Нове шансе оплеменила и на томе сам им бескрајно захвална као и Господу који ми је на тај начин дао шансу да будем, надам се, бољи човек.

Leave a Comment

Your email address will not be published.